西安市人大常委会正风肃纪整治机关作风专项活动专题

За друге употребе, погледа?те Католичка црква (вишезначна одредница).

Римокатоличка црква преусмерава овде. За друга значе?а погледа?те страницу Римокатоличка црква (вишезначна одредница).

Католичка црква
Базилика Светог Петра, у Риму
Основни подаци
Главни верски об?екат	Катедрала Светог ?ована Латеранског
Верски поглавар	папа
Седиште	Ватикан, Рим
?урисдикци?а	над католичким верницима у ве?ем бро?у држава
?език	латински и други ?езици
Календар	грегори?ански
www.vatican.va
Бро?
Верника	1,299 мили?арди (2016)

百度 张菡筱1996出生于四川，是BEJ48第五期生，自从2015年出道以来，参加过《国民美少女》这档节目，很受青少年朋友喜爱。

Католичка црква (лат. Ecclesia Catholica), позната и као Римска католичка црква (лат. Ecclesia Catholica Romana), односно Римокатоличка црква, на?бро?ни?а ?е хриш?анска црква са око 1,3 мили?арде крштених в?ерника широм сви?ет према подацима из 2016. године. Као св?етска ?на?стари?а непрекидно функционална ме?ународна институци?а”, играла ?е к?учну улогу у истори?и и разво?у западне цивилизаци?е. Цркву преводи римски бискуп, познати?и као папа. Средиш?а управа Католичке цркве, Света столица, налази се у Ватикану, енклави у Риму, главном граду Итали?е.

Католичка теологи?а ?е заснована на Нике?ском симболу в?ере. Католичка црква учи да ?е она ?една, света, саборна и апостолска црква ко?у ?е основао Исус Христос, да су ?ени бискупи нас?едници Христових апостола, а да ?е папа нас?едник Светог Петра, коме ?е Христос пов?ерио примат. Она тврди да практику?е првобитну хриш?анску в?еру, држе?и се принципа непогр?ешивости, ко?и се преноси кроз свето преда?е. Латинска црква, двадесет три Источне католичке цркве и институти, као што су прос?ачки и затворени црквени редови, одржава?у различите теолошке и духовне нагласке у цркви.

Од свих седам сакрамената, евхаристи?а ?е главни, а литурги?ски се прослав?а у миси. Црква учи да свештениковом консекраци?ом х?еб и вино поста?у ти?ело и крв Христова. Мари?а, Исусова ма?ке, се у Католичко? цркви пошту?е као ма?ка Божи?а и кра?ица Небеска. Уче?а Католичка цркве обухвата?у посв?е?е?е кроз в?еру и евангелизаци?у ?еван?е?а, као и католичко соци?ално уче?е, ко?е наглашава доброво?ну помо? болеснима, сиромашнима и угроженима кроз духовна и т?елесна д?ела милоср?а. Католичка црква ?е на?ве?а невладина организаци?а ко?а пружа образова?е и здравствену заштиту на сви?ету.

Католичка црква ?е утицала на западну филозофи?у, културу, науку и ум?етност. Католици д?елу?у широм сви?ета, кроз миси?е, ди?аспору и конверзи?у. Од 20. ви?ека ве?ина живи на ?ужно? зем?ино? хемисфери због секуларизаци?е у Европи и пове?аног прогона на Блиском истоку.

Католичка црква ?е била у литурги?ско? за?едници са Православном црквом све до Великог раскола 1054. године, ко?и се десио због католичког уче?а о двоструком исхо?е?у Светог духа од Оца и Сина (филиокве), као и са Древноисточним црквама до Халкидонског раскола 451. године због разлика у христологи?и. Реформаци?а у 16. ви?еку довела ?е до одва?а?а протестантизма.

Од кра?а 20. ви?ека, Католичка црква ?е на мети критика због сво?е доктрине о сексуалности, одби?а?у да ординира жене, као и због поступа?а у случа?евима сексуалног злостав?а?а у ко?е ?е ук?учено свештенство.

Назив

Приликом означава?а ове цркве, на?чеш?е се сусре?у три термина: Католичка црква, односно Римска католичка црква или Римокатоличка црква. Сва три назива могу се користити као синоними, али могу имати и различито значе?е, зависно од контекста у коме се користе.

Према Катихизису Католичке цркве (лат. Catechismus Catholicae Ecclesiae), ?ен службени назив ?е Католичка црква. Она обухвата све в?ернике ко?и се налазе под духовним ауторитетом римског папе. Католичка црква се, према унутраш?о? организаци?и, састо?и од Латинске католичке цркве и 23 источне католичке цркве. Свака од ?их има сво?е посебно организационо устро?ство и литурги?ску традици?у. По?ам Римокатоличка црква, када се жели истакнути као различит од по?ма Католичка црква, на?чеш?е се користи ради означава?а Латинске католичке цркве.

Постепено одуста?а?е од употребе римске одреднице у називу Католичке цркве последица ?е ?ене теж?е ка универзалности, као и спозна?е о неодрживости рани?ег традиционалног позива?а на Рим као теме? цркве, што се никако ни?е могло довести у склад са Новим заветом ко?и сведочи да ?е Исус Христ теме? цркве положио у ?ерусалиму.

Истори?а

Базилика Светог Петра у Ватикану.

Католичка црква сматра сву истори?у древне Цркве, ко?а ?е посто?ала до Великог раскола (1054), као сво?у истори?у, а ту истори?у сматра?у сво?ом и православне цркве. Иако се по многим новоусво?еним догмама (догма о двоструком исхо?е?у Светог духа (Filioque), догма о безгрешном заче?у Богородице, догма о папско? непогрешивости и друге) разлику?е од древне Римске цркве, савремена Католичка црква и инсистира на континуитету са некадаш?ом правоверном Римском црквом.

Истори?ски разво? Католичке цркве се може поделити на главне периоде:

• Патристички;
• Сред?ов?ековни или схоластички;
• Контрареформаци?ски;
• Реакци?е против модернизма;
• Консолидова?а ултрамонтанизма;
• Екуменизам;
• ?Aggoirnamento“.

Рана истори?а

Главни чланак: Рано хриш?анство

Класични црквени оци на хриш?анском западу су:

• Амбрози?е Милански (339—397),
• ?ероним Стридонски (350—420), ко?и ?е превео Библи?у на латински ?език (превод познат под називом Вулгата) и написао спис О чувеним мужевима;
• Августин из Тагасте, епископ хипонски (354—430), ко?и ?е написао Исповести (изме?у 397—401), О Тро?ици, О Држави Божи?о?, De doctrina Christiana, итд.;
• папа Папа Гргур I (+604), ко?и ?е оставио Римски патерик (познат и као Ди?алози, због чега ?е сам папа у Источно? цркви добио надимак Ди?алог/Дво?еслов/Сабеседник), Moralia in Job (тумаче?е на к?игу ?ова) и Regula pastoralis (Пастирска упутства);
• Западна патристика се зак?учу?е са Исидором Севи?ским (+636).

У црквене оце на хриш?анском западу ук?учу?у се и други познати писци:

Статуа Светог Петра у Ватикану.

• Ирине? Лионски, епископ лионски (+ око 202), пореклом из Мале Ази?е, ученик Светог Поликарпа Смирнског, ко?и познаваше Светог Апостола ?ована (у Adversus haereses он прави списак епископа Рима, претпостав?а?у?и да ?е Свети Апостол Петар био први), писац дела Откриве?е и одбацива?е лажне гносе, написаног против гностичких ?ереси;
• Иполит Римски, пострадао мученички 235. године, написао ?е Аиостолску Традици?у;
• Тертули?ан Картагински (од 155. па до 220), први хриш?ански латински писац, аутор многих полемичких и апологетских списа: Apologeticum, Против ?ереси (око 200), Contras Praxeas, Contra Macionum, De anima;
• Минуци?е Феликс из Нумиди?е (Octavius);
• Кипри?ан Картагински (+258), мученик и угледни епископ Цркве у Африци, писац многих пастирских писама и дела о ?единству Цркве;
• Лактанци?е, ко?и ?е написао Божанске установе (304—314);
• егзегета Руфин Аквиле?ски (+410);
• Илари?е Поати?ески (око 315—367), аутор дела о Тро?ици;
• Папа Лав I (+461), ко?и ?е допринео формира?у халкидонске христолошке догме (451).

У овом периоду држи се и Картагински Сабор (411), под папом Инокенти?ем I, ко?и ?е осудио пелаги?анство.

Разво? теори?е понтификалне мо?и

После ране хриш?анске епохе, ?една од главних брига западне цркве (из ко?е се развио католицизам) била ?е да истори?ским и теолошким доказима формулише теори?у понтификалне мо?и, универзалне ?урисдикци?е епископа Рима. Док папа Григори?е Велики (590—604) ствара концепци?у о папско? власти, т?. теократско уче?е, папа Андри?ан (772—795) позива се на истори?ску погрешку по ко?о? ?е цар Константин предао папи Силвестру део франачке државе; отуда и по?ава понтификове (папине) државе. У римско? катедрали, 800. године, Карло Велики прима царску круну из руке папе Лава III. Ово ?е био поступак од истори?ске важности: ?име се установ?у?е ?хриш?анско западно царство“. Доцни?е, папе ?е стално понав?ати ова? гест. Да би доказао ?универзални примат“ Римске цркве, папа Никола I (858—867) измиш?а апокрифну колекци?у древних папских одлука (Лажне декретали?е), издатих половином 9. ви?ека. У такво? атмосфери ?ав?а се Фоти?ева ?шизма“ (Фоти?е, око 820—895, кога 863. папа ни?е признао као патри?арха константинопо?ског). Пом?есни сабор (867) осу?у?е папу, а Други пом?есни сабор (869—870), под утица?ем цара Васили?а Македонца, осу?у?е Фоти?а.

Истори?а Католичке цркве

Велики раскол (1054)

Главни чланак: Велики раскол

У атмосфери ме?усобних спорова источне и западне цркве, 1052. године патри?арх Михаило Керулари?е започи?е нападе против цркава латинског обреда у Цариграду. Дана 16. ?ула 1054, папски легати на челу са кардиналом Хумбертом, пошто нису прим?ени од патри?арха, у име папе Лава IX (мртвог ве? неколико м?есеци), на олтар Свете Софи?е полажу булу екскомуницира?а против патри?арха Михаила. Са сво?е стране, патри?арх екскомуницира папске делегате. На кра?у, папа Гргур VII (1073—1085), ко?и уводи систем конклаве кардинала-бискупа за избор папе, об?ав?у?е ?Dictatus papae рарае“, декрете ко?има дефинитивно наме?е теори?у папске власти, ук?учивши право папе да збацу?е поглаваре држава. Тиме се завршава ?едно од великих поглав?а у разво?у западне хриш?анске цркве и почи?е ера разво?а данаш?ег католицизма.

Крсташки ратови и схоластика

Главни чланци: Крсташки ратови и Схоластика

Почетком другог милени?ума западно хриш?анство (или пото?и католицизам) улази у сво?у схоластичку епоху, у ко?о? се теологи?а своди на рационализам вере и систематизова?е доктрине по методама филозофи?е. У овом периоду знача?ни оци Латинске католичке цркве ?есу: Анселмо Кентербери?ски (1033—1109), назван ?оцем схоластике“, ко?и теологи?у сматра за fides querens intellectum и формулише онтолошки доказ да би доказао егзистенци?у Бога (у Proslogium), аутор расправе Cur Deus Ното?; Абелард (1097—1142), аутор колекци?е Summae Sententiorum, Sic et Non Петар Ломбард, професор и епископ париски (+1160), ко?и 1150. године об?ав?у?е четири к?иге изрека, ?едно од класичних представ?а?а католичке доктрине у сред?ем веку; Бернард Клервовски (1091—1153) и Тома Аквински (1225—1274), итали?ански доминиканац, професор на париском универзитету, оснивач схоластике, канонизован као doctorus angelicus. Албертов ученик (1206—1280), тумач Аристотела, Тома од 1266. до 1272. изда?е Summa theologica, на?грандиозни?е схоластичко представ?а?е хриш?анства, користе?и се концептуалном структуром Аристотелове филозофи?е. И поред тога што ?е против томистичког интелектуализма устати теолози фра?евачке школе, августиновске и плотиновске инспираци?е — као Бонавентура (1221—1274), ?ован Дунс Скот (1266—1308) и Ги?ом ди Окам (1275—1347) — схоластичка томистичка метода наметну?е се као обавезна по ци?елом католицизму, сред?ов?ековном и савременом.

Екуменски концили и уни?а?е?е

Главни чланци: Лионска уни?а и Фирентинска уни?а

Истори?а католицизма оби?ежена ?е у овом периоду низом екуменских концила ко?и обзна?у?у не само дисциплинске каноне него и декрете доктринарног карактера. Тако се Четврти латерански концил (1215), на коме ?е доминирао папа Ино?енти?е II (ко?и 1209. започи?е крсташки рат против катара), из?аш?ава за доктрину ?транссупстанци?аци?е“ у погледу Та?не Евхаристи?е и за ?analogia ontis“ што се тиче сличности твари и Творца. Сазван ?е да би се ставио кра? папско? шизми (1378—1417) — три папе су се сва?але око папске ти?аре: Григори?е IX у Риму, Бенедикт XII у Ави?ону и ?ован XXII у Пизи — сабор у Констанци (1414—1417) осу?у?е 1415. чешког реформатора ?ана Хуса (1369—1415) и наме?е ?концили?аризам“, изабравши новог папу, Мартина V (1417—1431). Теори?у о супериорности сабора над папом нарочито ?е подржавао галикански теолог П?ер Даили (1350—1420) и Жан Жерсон (1363—1429). Сабор у Ферари-Фиренци (1438—1445), под утица?ем византи?ског цара ?ована Палеолога, покушава да оствари с?еди?е?е Православне са Латинском католичком црквом, али не успи?ева; ме?утим, ипак прокламу?е доктрину о ?Седам та?ни“. Ври?едно ?е заби?ежити у овом периоду заштиту в?ере силом канонског права. Збирке канонских текстова круже са нормативном ври?еднош?у: Граци?анов декрет (1140), ?Liber xtra“ Григори?а IX (1234), ?Liber sextus“ Бонифаци?а VIII (1298), Клементине об?ав?ене 1317. (све су биле преписане у ?Codex juris canonici“, промулгиране од папе Бенедикта XV 1917).

Инквизици?а

Главни чланак: Инквизици?а

Спа?ива?е ?уди ко?е ?е Католичка црква прогласила ?еретицима.

Инквизици?а (лат. inquisitio — исле?ива?е) ?е била установа, током сред?ег ви?ека у Католичко? цркви чи?и ?е задатак био да исле?у?е, суди и каж?ава ?уде ко?е ?е Црква сматрала ?еретицима. Почетак рада инквизици?е везу?е се за личност папе Гргура IX (1227—1241). На?злогласни?а ?е била Шпанска инквизици?а.

Контрареформаци?а

Главни чланак: Контрареформаци?а

Протестантска реформаци?а затиче сред?ов?ековни католицизам у пуно? кризи. У суче?ава?у са протестантизмом, католицизам посеже за свим средствима да би одржао диктатуру папе и Римске кури?е. Дана 15. ?уна 1520, папа Лав Х об?ав?у?е булу ?Exeurge Domino“ ко?ом осу?у?е доктрину Мартина Лутера (1483—1546), августинског калу?ера, професора егзегезе са универзитета у Витенбергу, ко?и ?е 31. октобра 1517. об?авио 95 теза против индулгенци?а, запаливши тако протесте против злоупотреба католицизма. Под утица?ем великог хуманисте Еразма Ротердамског (1446—1536), Лутер - ко?и ?е имао сусрет у Аугсбургу (октобар 1518) са доминиканцем Томасом де Вио Ка?етаном (1459—1534), коментатором Томе Аквинског, као и Филипом Меланхтоном (1497—1560), ко?и ?е сачинио ?Аугсбуршко исповеда?е“ (1530) ко?е ?е и Лутер прихватио — продужу?е борбу за реформу Католичке цркве. Године 1540. папа Павле III потвр?у?е ?Исусову компани?у“ — организаци?у ?езуита ко?у ?е 1491. године основао шпански официр Игнаци?е Ло?ола — и пов?ерава ?о? дужност да се у име католика бори против протестантске ?ереси. Тиме почи?е ?контрареформа“. Ради лов?е?а ?еретика ве? ?е посто?ала инквизици?а, суд основан 1236. године од папе Григори?а IX и пов?ерен реду бра?е пропов?едника (доминиканаца), ко?и ?е основао Доминик де Гузман (1170—1221).

Ме?утим, на?жеш?и сукоб са новим протестантским доктринама одви?а се на Тридентском сабору, сазиваном у три наврата: 1545—1549, 1551—1552. и 1562—1563. под Павлом III (+1549) и ?ули?ем III. Сабор преузима сва велика поглав?а догматике (Писмо и Традици?а, вера и дела, Седам та?ни, ?транссупстанци?аци?а“, Евхаристи?а као жртва, хиротони?а као та?на, узвишеност папе над сабором итд.), ко?има да?е схоластичку, класичну формулаци?у. Папске тезе су строго бра?ене и чуване. Тридентски католицизам, ко?и ?е у ствари антипротестантски католицизам пренет у концепци?у томизма, поста?е обавезан; године 1564. формира се Конгрегаци?а кардинала задужених да бди?у над исправним тумаче?ем саборских аката, док 1566. године папа Пи?е V штампа познати ?Катихизис Тридентског сабора“. ?едан од ?езуитских теолога ко?и се одлучно супротстав?ао реформаци?и у то ври?еме био ?е Роберт Белармин (1542—1621). Године 1622. папа Григори?е XV ствара конгрегаци?у ?De Propaganda fide“, на?важни?и мисионарски организам, ко?и у жижи има невернике (ifideli), али и хриш?ане дисиденте, шизматике. (Ову ?е конгрегаци?у реорганизовао папа Павле VI под именом ?Congregatio pro Gentium Evangelisatione seu de Propaganda Fide“, конституци?ом ?Regimini Ecclesiae“, 15. ?ула 1967).

Нововековни изазови

Папа Пи?е IX благоси?а сво?е трупе послед?и пут пре осва?а?а Рима 1870. године.

Ако ?е током 18. ви?ека католицизам суочен са ?ансенизмом (теолошки покрет ко?и ?е негирао слободну во?у; основао га ?е почетком 17. ви?ека Корнелиус ?ансениус, епископ од Ypres-a), у 19. ви?еку католицизам се суче?ава са кризом модернизма, изазваном сукобом изме?у в?ере и научног модерног духа. Иако су познати писци и теолози насто?али да Црква држи корак са иде?ама епохе (Lammenitas 1782—1854. и Lacordaire 1802—1861), ипак 1864. године папа Пи?е IX (1846—1878) изда?е енциклику ?Quanta Cura“ у ко?у дода?е ?Sillabus“, списак савремених осу?ених ?ереси. Исти папа 1854. године предлаже као догмат в?ере уче?е о непорочном заче?у Д?еве Мари?е, те ?е тиме изазвао расправу о непогрешивости папе.

Први ватикански концил

Главни чланак: Први ватикански концил

Други ватикански концил

Главни чланак: Други ватикански концил

Латерански споразум

Челници Католичке цркве и чланови итали?анске фашистичке владе уочи потписива?а Латеранског споразума (1929)

Главни чланак: Латерански споразум

У намери да реши Римско пита?е, ко?е ?е било отворено ?ош од 1870. године, Католичка црква ?е 1929. године склопила посебан Латерански споразум са тадаш?ом Фашистичком Итали?ом, на челу са Бенитом Мусолини?ем. Овим споразумом створена ?е независна држава Ватикан, а Мусолини се обавезао да папи пружи финанси?ску и сваку другу помо? у замену за ?авну подршку Католичке цркве ?еговом фашистичком режиму. Споразум ?е наком Другог светског рата био изложен честим критикама од стране либералног дела итали?анске и светске ?авности, првенствено због тога што ?е био дело фашистичког диктатора Мусолини?а, ко?и се као творац Латеранског споразума сматра суоснивачем државе Ватикана.

Католичка црква у Другом светском рату

Загребачки надбискуп Ало?зи?е Степинац и усташки поглавник Анте Павели? (1941)

Главни чланак: Католичка црква и усташе

Организаци?а

Садаш?и папа Фра?а.

На?вишу власт у Католичко? цркви врши папа. Сав?етодавни органи папе су Колеги?ум кардинала и Синод бискупа.

Административни апарат Католичке цркве се назива Римска кури?а, у чи?и састав улазе конгрегаци?е, судови и друге институци?е. Бискупска катедра папе за?едно с Римском кури?ом чини Свету столицу, ко?а се налази у независно? држави Ватикан. Света столица ?е суб?ект ме?ународног права.

Структура

Католичка црква се састо?и из Латинске католичке цркве и источних католичких цркава, ко?е испови?еда?у ?едан од источних литурги?ских обреда и има?у статус Sui iuris (свог права). Такав статус се огледа у томе што те цркве има?у сопствену ?ерархи?ску структуру и канонско право, али се налазе у ?единству с папом. На?ве?е источне католичке цркве предводе патри?арси или врховни архиепископи. Источни патри?арси и врховни архиепископи су равни кардиналима-бискупима латинског обреда и налазе се у католичко? ?ерархи?и одмах посли?е папе.

Католичка црква се састо?и из 23 засебне цркве — Западне цркве и 22 источне католичке цркве. На челу Западне цркве и ци?еле Католичке цркве се налази римски бискуп — папа. Он има над Црквом апсолутну власт. При управ?а?у Црквом помажу му надлештва Римске кури?е. Исту власт има?у и сви бискупи сазвани на екуменском сабору.

Основна територи?ална ?единица ?е бискупи?а (бискупи?е се код источних католичких цркава назива?у епархи?е), на челу ко?е сто?и бискуп. Бискуп у сво?о? бискупи?и има углавном сву власт, ограничену ?едино црквеним правом и папском влаш?у. Неке важни?е бискупи?е носе истори?ски назив надбискупи?е. У источним католичким црквама посто?е и егзархати. Бискупи?ама су тако?е равне и друге организационе ?единице:

• апостолски викари?ат
• апостолска префектура
• апостолска администратура
• во?ни ординари?ат
• територи?ална прелатура
• територи?ална опати?а

Неколико бискупи?а (и надбискупи?а) могу чинити метрополи?у или црквену провинци?у. Центар метрополи?е обавезно се подудара с центром надбискупи?е, тако да ?е сваки метрополит у Католичко? цркви обавезно и надбискуп. У неким зем?ама, метрополи?е су об?еди?ене у црквене регионе. Бискупи ве?ине зема?а су об?еди?ени у бискупске конференци?е, ко?е има?у надлежности у вези са организаци?ом црквеног живота у зем?и.

Бискупи?е се састо?е из жупа, на чи?ем челу се налазе жупници, потчи?ени бискупу. Жупнику могу помагати други свештеници ко?и се назива?у викарним. Некада се жупе да?е об?еди?у?у у деканате.

Посебну улогу у Католичко? цркви има?у монашки редови и конгрегаци?е, а тако?е и друштва апостолског живота. Ти институти има?у сопствене статуте (ко?е потвр?у?е папа), а ?ихова територи?ална организаци?а не поклапа се уви?ек с црквеним бискупским устро?ством. М?есне ?единице монашких редова и конгрегаци?а су некада потчи?ене надлежном бискупу, а некада непосредно папи. Неки редови и конгрегаци?е има?у ?единственог поглавара (генерала монашког реда) и ?асну ?ерархи?ску структуру.

Свештенство

Свештеници, односно припадници клера, могу бити само мушкарци. Посто?е дви?е врсте свештенства: би?ело (свештеници ко?и служе по храмовима) и црно свештенство (монаштво). Свештенство се ди?ели у три степена: ?аконски, презвитерски и бискупски.

Црквенослужите?и (служите?и Цркве ко?и нису посве?ени у чин светом та?ном свештенства) има?у два степена — аколити и чтеци — и не припада?у свештенству. До Другог ватиканског концила у саставу свештенства су се налазили и црквенослужите?и.

Сав клер се ди?ели на више чинове (лат. ordines maiores) — бискупе, презвитере, ?аконе и под?аконе, и мале чинове (лат. ordines minores) — остиари?усе, по?це, чтеце, екзорцисте и аколите.

Целибат ?е обавезан за свештенике и бискупе латинског обреда, т?. у Римокатоличко? цркви. У 20. ви?еку ?е васпостав?ен институт сталног ?аконата; за сталне ?аконе целибат ни?е обавезан, али оже?ени ?акони не могу постати свештеници. У источним обредима, целибат ?е обавезан само за епископе (бискупе).

Основа морала католичких верника су Десет Бож?их заповести, ко?е су допу?ене новозаветним уче?има Исуса Христа, и тумаче се у складу са традици?ом католичке хи?ерархи?е. Основна молитва католика ?е Оче наш, за ко?у се сматра да ?у ?е ?удима оставио сам Исус Христос и у ?о? ?е сажета основа хриш?анске вере. На?заступ?ени?и облик молитве, посебно у источни?им кра?евима, ?е бро?аница. Став Католичке Цркве од 1869. године ?е, да ?удски живот почи?е заче?ем те га треба поштовати и на?брижни?е штитити од заче?а до природне смрти. Она? ко?и сво?ево?но и свесно суделу?е у абортусу, аутоматски ?е изопштен из Католичке цркве и ако жели поновно постати члан цркве мора тражити поновно прима?е. Према црквеном канонском праву, свештеник има право ускратити прима?е причести онима ко?и активно суделу?у у абортусима. На Другом ватиканском сабору побача? и убиство деце прозвани су ?нечувеним злочинима“. Папа ?ован Павле II много ?е пута изразио против?е?е абортусу. О ?ему ?е писао и у енциклици Evangelium Vitae, где га назива смртним грехом. Ма?ка Тереза на говору приликом доделе Нобелове награде за мир 1979. године из?авила ?е, да ?на?ве?и уништавач мира данас ?е крик невиног, неро?еног детета. Кад ?една ма?ка може у свом крилу убити сво?е властито дете, ко?и онда гори злочин ?ош посто?и од онога да ми почнемо сами ?едни друге уби?ати?“. У ?улу 2006. Конгрегаци?а за науку вере успротивила се кориште?у ?ели?а из ткива абортиране деце за производ?у вакцина, што су чиниле по?едине фармацеутске фирме. Остале хриш?анске верске за?еднице углавном се противе абортусу.

Литература

• Asci, Donald P. (2002). The Conjugal Act as Personal Act. A Study of the Catholic Concept of the Conjugal Act in the Light of Christian anthropology. San Francisco: Ignatius Press. ISBN 978-0-89870-844-8. 
• Ayer, Joseph Cullen (1941). A Source Book for Ancient Church History. Mundus Publishing. ISBN 978-1-84830-134-4. 
• Noll, Mark A. (2009). The new shape of world Christianity : how American experience reflects global faith (PDF) (на ?езику: енглески). IVP Academic. стр. 191. ISBN 9780830828470. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 10. 2013. г. Приступ?ено 14. 11. 2018. 
• ?Canon 42”. 1983 Code of Canon Law. Vatican. Приступ?ено 9. 3. 2008. 
• ?Catechism of the Catholic Church”. Libreria Editrice Vaticana. 1994. Приступ?ено 1. 5. 2011. 
• Barry, Rev. Msgr. John F (2001). One Faith, One Lord: A Study of Basic Catholic Belief. Gerard F. Baumbach, Ed.D. ISBN 978-0-8215-2207-3. 
• Bauer, Susan Wise (2010). The History of Medieval World: From the Conversion of Constantine to the First Crusade. Norton. ISBN 978-0-393-05975-5. 
• Baumgartner, Frederic J. (2003). Behind Locked Doors: A History of the Papal Elections. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-312-29463-2. 
• Bethell, Leslie (1984). The Cambridge history of Latin America. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-23225-8. 
• Bokenkotter, Thomas (2004). A Concise History of the Catholic Church. Doubleday. ISBN 978-0-385-50584-0. 
• Bunson, Matthew (2008). Our Sunday Visitor's Catholic Almanac. Our Sunday Visitor Publishing. ISBN 978-1-59276-441-9. 
• Bruni, Frank; Burkett, Elinor (2002). A Gospel of Shame: Children, Sexual Abuse and the Catholic Church. Harper Perennial. стр. 336. ISBN 978-0-06-052232-2. 
• Chadwick, Owen (1995). A History of Christianity. Barnes & Noble. ISBN 978-0-7607-7332-1. 
• Collins, Michael; Price, Mathew A. (1999). The Story of Christianity. Dorling Kindersley. ISBN 978-0-7513-0467-1. 
• Coriden, James A.; Green, Thomas J.; Heintschel, Donald E., ур. (1985). The Code of Canon Law: A Text and Commentary, Studyition. Paulist Press. ISBN 978-0-8091-2837-2. 
• Davidson, Ivor (2005). The Birth of the Church. Monarch. ISBN 978-1-85424-658-5. 
• Derrick, Christopher (1967). Trimming the Ark: Catholic Attitudes and the Cult of Change. New York: P.J. Kennedy & Sons. ISBN 978-0-09-096850-3. 
• Duffy, Eamon (1997). Saints and Sinners, a History of the Popes. Yale University Press. ISBN 978-0-300-07332-4. 
• Dussel, Enrique (1981). A History of the Church in Latin America. Wm. B. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-2131-7. 
• Fahlbusch, Erwin (2007). The Encyclopedia of Christianity. Wm. B. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-2415-8. 
• Froehle, Bryan; Gautier, Mary; Center for Applied Research in the Apostolate, Georgetown University (2003). Global Catholicism, Portrait of a World Church. Orbis books. ISBN 978-1-57075-375-6. 
• Gale Group. (2002) New Catholic Encyclopedia, 15 vol, with annual supplements; highly detailed coverage
• Hastings, Adrian (2004). The Church in Africa 1450–1950. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-826399-9. 
• Herring, George (2006). An Introduction to the History of Christianity. Continuum International. ISBN 978-0-8264-6737-9. 
• ?акши?, Душан Н. (1931). Лично сво?ство Светог Духа по уче?у Православне цркве, с обзиром на римски догмат Filioque. Сремски Карловци: Српска манастирска штампари?а. 
• John Paul II, He Gave Them the Law of Life as Their Inheritance, in:Man and Woman He created Them. A Theology of the Body, transl. M. Waldstein, Boston: Pauline Books and Media. Paul, Pope John I. I. (2006). Man and Woman He Created Them: A Theology of the Body. Pauline Books & Media. стр. 617–663. ISBN 9780-8198-7421-4. 
• Koschorke, Klaus; Ludwig, Frieder; Delgado, Mariano (2007). A History of Christianity in Asia, Africa, and Latin America, 1450–1990. Wm B Eerdmans Publishing Co. ISBN 978-0-8028-2889-7. 
• Kreeft, Peter (2001). Catholic Christianity. Ignatius Press. ISBN 978-0-89870-798-4. 
• Latourette, by Kenneth Scott. Christianity in a Revolutionary Age: A History of Christianity in the 19th and 20th centuries (5 vol. 1969); detailed coverage of Catholicism in every major country
• Leith, John H. (1963). Creeds of the Churches. Aldine Publishing Co. ISBN 978-0-664-24057-8. 
• MacCulloch, Diarmaid (2010). Christianity: The First Three Thousand Years. Viking. ISBN 978-0-670-02126-0.  originally published 2009 by Allen Lane, as A History of Christianity
• MacCulloch, Diarmaid (2003). The Reformation. Viking. ISBN 978-0-670-03296-9. 
• MacMullen, Ramsay (1984). Christianizing the Roman Empire: (A.D. 100–400). New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-585-38120-6. 
• Marthaler, Berard (1994). Introducing the Catechism of the Catholic Church, Traditional Themes and Contemporary Issues. Paulist Press. ISBN 978-0-8091-3495-3. 
• Мати?, Златко, ур. (2012). Filioque: Истори?ски и теолошки аспекти ?едног проблема. Пожаревац: Епархи?а браничевска. 
• McBrien, Richard and Harold Attridge, ур. (1995). The HarperCollins Encyclopedia of Catholicism. HarperCollins. ISBN 978-0-06-065338-5. 
• John McManners, ур. (1990). The Oxford Illustrated History of Christianity. (Oxford University Press 1990). ISBN 978-0-19-822928-5. 
• Norman, Edward (2007). The Roman Catholic Church, An Illustrated History. University of California Press. ISBN 978-0-520-25251-6. 
• Gerald O'Collins; Farrugia, Maria (2003). Catholicism: The Story of Catholic Christianity. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-925995-3. 
• Perreau-Saussine, Emile (2012). Catholicism and Democracy: An Essay in the History of Political Thought. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-15394-0. 
• Phayer, Michael (2000). The Catholic Church and the Holocaust, 1930–1965. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. ISBN 0253214718. 
• Phayer, Michael (2008). Pius XII, the Holocaust, and the Cold War. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. ISBN 9780253349309. 
• Pollard, John Francis (2005). Money and the Rise of the Modern Papacy, 1850–1950. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81204-7. 
• Попови?, Радомир В.; Перови?, Давид, ур. (2005). 950 година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке крсташа (1204): Ме?ународни научни симпосион. Београд: Православни богословски факултет. ISBN 9788674050453. 
• Попови?, Радомир В. (2007). ?Неке од на?ве?их хриш?анских ?ереси првог милени?ума: ари?анство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религи?е: Антологи?а православних ви?е?а (2. допу?ено изд.). Београд: Доси?е. стр. 331—336. 
• Пузови?, Владислав (2008). Црквене и политичке прилике у доба Великог раскола 1054. године. Београд: Хриш?ански културни центар. ISBN 9788685273148. 
• Rhodes, Anthony (1973). The Vatican in the Age of the Dictators (1922–1945). Holt, Rinehart and Winston. ISBN 978-0-03-007736-4. 
• Jonathan Riley-Smith (1997). The First Crusaders. Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-00308-0. 
• Schreck, Alan (1999). The Essential Catholic Catechism. Servant Publications. ISBN 978-1-56955-128-8. 
• Schwaller, John Frederick (2011). The history of the Catholic Church in Latin America: from conquest to revolution and beyond. NYU Press. 
• Smith, Janet, ed. (1993) Why "Humanae Vitae" Was Right, San Francisco: Ignatius Press.
• Smith, Janet (1991) "Humanae Vitae", a Generation Later, Washington D.C.: Catholic University of America Press,
• Stewart, Cynthia. (2008) The Catholic Church: A Brief Popular History 337 pages
• Vatican, Central Statistics Office (2007). Annuario Pontificio (Pontifical Yearbook). Libreria Editrice Vaticana. ISBN 978-88-209-7908-9. 
• Vidmar, John (2005). The Catholic Church Through the Ages. Paulist Press. ISBN 978-0-8091-4234-7. 
• Wilken, Robert (2004). ?Christianity”. Ур.: Hitchcock, Susan Tyler; Esposito, John. Geography of Religion. National Geographic Society. ISBN 978-0-7922-7317-2. 
• Woods, Thomas (2005). How the Catholic Church Built Western Civilization. Regnery Publishing, Inc. ISBN 978-0-89526-038-3. 

Спо?аш?е везе

• Званична страница Свете столице
• Истори?а Хриш?анске цркве 1-2, ПДФ к?иге
• Основне разлике Православне и Католичке цркве
• Nemci napu?taju katoli?ku crkvu
• Radio televizija Republike Srpske: ?Vanredno stanje“ u katoli?koj crkvi u Hrvatskoj, 06.08.2011. (?език: српски)